Upravljanje zgradama – zahtevan, ali unosan posao

Profesionalno upravljanje zgradama u Srbiji zaživelo je 2016. godine donošenjem Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, čime je ustanovljena i nova profesija – profesionalni upravnik. Nekadašnji sistem koji se zasnivao isključivo na međusobnom dogovoru vlasnika stanova oko pitanja vezanih za zgradu i zajednički život, kao i izboru predsednika iz redova stanara, unapređen je mogućnošću da te poslove obavlja neko treće lice – profesionalac koji zapravo ne živi u zgradi.

Naravno, tamo gde postoji dogovor upravnik i dalje može biti neko od stanara, ali kada nema zainteresovanih, stambena zajednica angažuje profesionalnog upravnika ili prihvata lice dodeljeno od strane opštine.

A da bi neko stekao ovo zvanje potrebno je da ima najmanje srednju stručnu spremu, kao i odgovarajuću licencu. Nadležna institucija za tu oblast je Privredna komora Srbije, odnosno njen Centar za edukaciju koji organizuje obuku i polaganje ispita za profesionalne upravnike i dobijanje licence za sticanje ovog zvanja. Takođe, PKS vodi i Registar profesionalnih upravnika u kojem je trenutno skoro 1.400 njih sa aktivnom licencom. Ceo proces od prijave za obuku do upisa u registar nije komplikovan i može biti gotov za nekoliko meseci.

Obuka za profesionalne upravnike organizuje se na svaka dva meseca u formi vebinara i traje sedam radnih dana, a polaganje ispita održava se više puta godišnje.

Za poslove staranja o zgradi upravnici su plaćeni mesečnom naknadom čiji iznos ugovore sa stanarima, i taj njihov prihod je odvojen od stavki na uplatnici koje stanari izdvajaju za tekuće i investicione troškove u zgradi. Iako pojedinačne naknade po stanu ne moraju biti visoke, kada jedan profesionalni upravnik vodi brigu o većem broju zgrada to može biti dobar način za odličnu zaradu.

Iznos naknade kreće se od 300 do 600,700 dinara po stanu, što u zbiru može doneti prihod i od nekoliko stotina hiljada dinara. Upravo zato je ova nova profesija privukla mnoge ljude različitih zvanja i obrazovanja, čak i onih koje nemaju nikakve dodirne tačke sa ovim poslom. Koliko će im se taj „transfer“ zaista isplatiti s obzirom na količinu posla, veliku odgovornost, vanredne komplikacije i često otežavajući rad sa ljudima, zavisi od brojnih faktora.

Dalibor Ignjatijević je od 2016. godine profesionalni upravnik i živi samo od tog posla. Trenutno se stara o čak 60 zgrada u Beogradu, odnosno 1.540 stanova. Tvrdi da je taj broj optimalan, jer sa većim brojem zgrada ne bi mogao da postigne da uspešno radi posao.

„U ovom poslu je najvažnije da sve radite na vreme i kako treba, jer samo na taj način preventivno sprečavate moguće probleme. Zato je izvodljivo da u toku dana poslove najčešće obavim za osam sati rada. Naravno, dešava se da radim i duže, bude i hitnih situacija, ali skoro sve može da se preduhitri kvalitetnim radom”, objašnjava Ignjatijević napominjući da je prva godina upravljanja zgradom najteža, dok se sve ne dovede u red.
Međutim, ni nakon toga nema opuštanja.

„Zgrada mora redovno da se obilazi, ne možete znati da li je sve u redu, jer stanari često nešto ne primete i ne prijave problem na vreme. U mnogim stanovima su podstanari, a vlasnike sama zgrada ne zanima sve dok se ne desi neki problem. Zato se trudim da svaku zgradu obilazim minimum dva puta mesečno i na licu mesta proverim stanje”, navodi naš sagovornik ističući da kada bi u želji za većom zaradom uvećao broj zgrada, odnosno klijenata, ne bi mogao da pruži kvalitetnu uslugu.

„U ovom poslu ima i onih koji jure što veći profit, pa niskom cenom privlače što više stanova. Kvantitet umesto kvaliteta nije rešenje, jer tako dobijete mnogo nezadovoljnih klijenata”,
kaže Ignjatijević.

Takođe, pojašnjava da se u obavljanju svakodnevnih dužnosti i rešavanju problema najbolje snalaze oni upravnici koji dolaze iz građevinske ili pravne struke, jer su i sami problemi najčešće vezani za te oblasti.

„Veliki broj penzionera se uključi u ovaj posao, jer imaju vremena i to im je dodatni prihod. Međutim, ima i primera lekara koji dolaze iz ne tako profitabilnih grana medicine, pa im se više isplati da rade kao upravnici”, ističe Ignjatijević.

Sa druge strane, naglašava on, ima i onih koji brzo odustanu, ne snađu se u radu sa ljudima ili procedurama.

Upravnik iz reda stanara u višespratnici na Zvezdari Marko Milutinović brine samo o svojoj zgradi sa čak 270 žitelja, i to mu već nekoliko godina služi kao dopuna kućnom budžetu. Prve dve godine bavljenja ovim poslom opisuje kao izuzetno teške, jer je puno toga trebalo obaviti da bi se došlo do sadašnje situacije kada ima daleko bezbrižnije teme – poput ulepšavanja zidova hodnika dečjim crtežima.

„Ljudi su uvek u početku nepoverljivi prema novim stvarima, naročito kada je u to uključen novac. Trebalo je vremena da shvate da upravnik nije tu da ih pokrade, nego da zaista pomogne da se popravi lift koji godinama nije radio, da se postavi PP zaštita, nova vrata i sandučići, obezbedi novi parking za stanare… Čim su prihvatili da je to naša zajednička kuća, moj posao je postao lakši, jer upravnik izvršava ono što se stanari dogovore. Ako stanari nisu složni, ne može upravnik ništa”, zaključuje Milutinović.

V.Ž.