Nedostatak radne snage – boljka savremenog svetskog tržišta

Globalno posmatrano, tržište rada je tokom poslednjih nekoliko godina pretrpelo velike promene. Već tokom trajanja, ali i nakon završetka pandemije korona virusa i svih posledica koje je ona ostavila na celokupnu svetsku industriju, možda su radna mesta najbolja slika svih promena koje su se dogodile na sceni svetske privrede. Činjenica je da su tokom pandemije krenuli talasi otkaza, ukidanja mnogobrojnih radnih mesta i fluktuacije, što se i danas, u većoj ili manjoj meri, dešava širom sveta.

Srbija se i ranije suočavala sa velikim problemima na tržištu rada, pre svega usled nedostatka kvalifikovane radne snage, starenja stanovništa i odlaska mladih ljudi iz države. Za razliku od zapadnih razvijenih zemalja u kojima se možda tek nakon sagledavanja posledica pandemije uviđaju pojedini problemi na tržištu rada, u našoj državi oni su samo produbljeni.

Kako tvrde analitičari, Srbija već sada ima deficit radne snage u više od 50 delatnosti, počevši od nekih najprostijih zanimanja poput prodavaca u maloprodaji, prodavnicama i trafikama, vozača kamiona i autobusa, čistača, molera, pa do sve složenijih kao što su operateri na CNC mašinama ili varioci.

Činjenica da se Srbija suočava sa sve većim izazovom nedostatka radne snage dovodi do toga da postoje ozbiljne posledice za privredu i društvo u celini. Manjak radnika posebno je primetan u nekoliko ključnih oblasti: sektoru informacionih tehnologija, zdravstvu, građevinarstvu, poljoprivredi i ugostiteljstvu.

Detaljnije sagledano, rast IT industrije u Srbiji uslovio je veliku potražnju za programerima, ali nedostatak kvalifikovanih kadrova u ovoj oblasti otežava kompanijama da prate tempo rasta i da se adekvatno odazovu sve većim potrebama tržišta. Takođe, s obzirom na mogućnost rada na daljinu, veliki broj njih radije bira zaposlenje u kompanijama van države, nego domaćim. Ako bismo posmatrali građevinarstvo, jasno je da je i u tom polju veliki razvoj te da veliki infrastrukturni projekti u Srbiji zahtevaju značajan broj radnika. Nedostatak zidara, tesara i drugih građevinskih radnika dovodi do kašnjenja u realizaciji projekata i povećanja troškova. Zanatlije i majstori različitih zanimanja su sasvim sigurno najdeficitarnija radna snaga na domaćem tržištu, mahom zbog velikog odlaska u inostranstvo, ali i niske zainteresovanosti mladih da se bave ovim poslovima.

Nedostatak lekara, medicinskih sestara i negovatelja otežava pružanje adekvatne zdravstvene zaštite stanovništvu. Kako analitičari često ističu, posebno je izražen nedostatak specijalista u određenim granama medicine, kao što su onkologija, anesteziologija, ortopedija, kardiologija i neurologija.

To su samo neke od oblasti u kojima je ovaj deficit posebno izražen, dok je celokupno tržište ugroženo. Treba istaći i da se ove oblasti ne suočavaju samo sa nedostatkom radne snage uopšteno, već i sa nedostatkom kvalifikovanih kadrova, odnosno da mnoge kompanije koje posluju u ovim oblastima ne mogu da nađu radnike sa potrebnim znanjem i veštinama. Mnogi mladi ljudi koji se školuju za poslove iz svih tih oblasti često biraju da svoj rad i život nakon stečenih diploma nastave u inostranstvu, dok se generalno smanjuje i broj mladog stanovništva.

Posledice deficita radne snage u Srbiji

Deficit radne snage je ozbiljan problem koji može imati značajne dalekosežne posledice za ekonomiju i društvo države, odnosno posledice se mogu dvojako sagledati – i kao ekonomske i kao društvene.

Smanjena produktivnost koja dalje dovodi do smanjenja privrednog rasta je jedna od prvih posledica nedostatka radne snage. Kompanije ne uspevaju da ispune svoje kapacitete, što dovodi do smanjenja produktivnosti, a to dalje vodi ka višim troškovima po jedinici proizvoda i usporavanju ekonomskog rasta. Sve to ogleda se u rastu cena. Naime, kada je potražnja za radnicima veća od ponude, firme moraju da ponude više plate kako bi privukle i zadržale radnike, jer se kompanije suočavaju sa poteškoćama u pronalasku radne snage potrebne za održavanje i proširenje svojih delatnosti. U takvim uslovima nedostatka radne snage, kompanije su prinuđene da nude više plate i beneficije kako bi privukle i zadržale radnike. To može dovesti do opšteg porasta troškova rada, što se može preneti na cene proizvoda i usluga, te opteretiti potrošače i dovesti do inflacije. Odnosno, slike domaćeg tržišta trenutno.

Sve nabrojano dovodi do rasta cena roba i usluga, što u krajnjoj liniji opet najviše pogađa krajnje potrošače. Uz takvu celokupnu situaciju, kompanije sa domaćeg tržišta u potpunosti gube konkurentnost, a samim tim i poslove i investicije.

Društvene posledice s druge strane, iako ne tako očigledne poput ekonomskih, mogu biti znatno dublje i teže za saniranje. Od paradoksalnog trenutka da će se kompanija naći u dilemi da li da zaposli manje kvalifikovanog radnika ili ne zaposli uopšte, dolazi se do zaista paradoksa da dolazi do povećane nezaposlenosti. Dalje, produbljuje se nejednakost u društvu. Potpuno očekivano, kvalifikovani radnici su u povoljnoj poziciji da traže više plate i bolje uslove rada, dok manje kvalifikovani radnici imaju manje opcija i suočeni su sa većim rizikom da ostanu bez posla. One grupe koje su nedovoljno zastupljene na tržištu rada, kao što su žene, osobe sa invaliditetom i mladi, mogu biti još više marginalizovane.

Deo koji donekle dovodi do trenutne situacije jesu migracije. Ljudi iz Srbije se sele u druge zemlje u potrazi za boljim poslom i većim platama. To dovodi do „odliva mozgova i gubitka talenata” iz zemlje.

Ipak, demografska slika ne menja se samo u tom pogledu, već i u dolasku nove radne snage iz dalekih zemalja gde je situacija znatno drugačija. Tako se na gradilištima, u vozilima javnog prevoza ili firmama mašinske proizvodnje mogu videti mnogobrojni Azijati koji su takođe krenuli za poslom i boljim uslovima života i rada. Kako se ekonomski analitičari izražavaju, uvozimo radnu snagu iz zemalja Azije i Afrike, što za posledicu ima promenu demografske slike Srbije.

Ublažavanje svih negativnih posledica zahteva dugoročan i sveobuhvatan pristup koji uključuje mere u oblasti obrazovanja, podsticanja zapošljavanja, demografske politike i migracionih tokova. Vlada Srbije je već preduzela mnogobrojne korake u ovom pravcu, ali potrebno je da se napori u tom pravcu nastavljaju i da se uključe svi relevantni aktori iz javnog, privatnog i civilnog sektora.

Šta se sve može uraditi?! Ulaganje u obrazovanje i stručno usavršavanje je od ključnog značaja za osnovu ove “borbe”. Vlada ulaže u stručno obrazovanje kako bi se stvorila radna snaga koja je bolje prilagođena potrebama tržišta rada. Tako se, između ostalog, uspostavlja i sistem dualnog obrazovanja, gde same kompanije utiču na stvaranje kvalifikovanih radnika u skladu sa svojim potrebama. Takođe, ovo uključuje uvođenje modernih edukativnih programa, podsticanje praktičnog učenja i usavršavanja kroz programe stručnog obrazovanja i obuke.

Takođe, Vlada Srbije može različitim aktivnim politikama zapošljavanja da ojača kompanije, kroz razne subvencije. Tako može da uvede podsticaje za firme koje zapošljavaju radnike, recimo kroz smanjenje poreza ili različite poreske olakšice. Promene u zakonodavstvu i praksama rada mogu doprineti većoj fleksibilnosti tržišta rada, što uključuje proširenje opcija za radni staž, podsticanje rada na daljinu i usvajanje novih modela zapošljavanja. Dodatno, suočavanje sa sivom ekonomijom i podsticanje formalnog zapošljavanja mogu doprineti širenju baze doprinosa i olakšati finansiranje mera za ublažavanje nedostatka radne snage.

Ne bi trebalo u ovoj borbi zanemariti ni razvoj i primenu novih tehnologija. Prihvatanjem i korišćenjem automatizacije može se povećati produktivnost i efikasnost rada, što može kompenzovati nedostatak radne snage u nekim sektorima.

Radi se i na ublažavanju migracija na taj način što država sprovodi politike koje imaju za cilj da ublaže odliv mozgova i privuku talente nazad u Srbiju. Tako se pružaju različite mogućnosti onima koji se vrate da žive i posluju u našoj zemlji.

Činjenica je da Vlada Srbije preduzima korake u pravcu rešavanja problema nedostatka radne snage, na različite načine. Usvojena je Strategija za upravljanje migracijama 2021-2027. godine koja uključuje mere za privlačenje kvalifikovane radne snage iz inostranstva, sprovode se programi subvencionisanja zapošljavanja i programi usavršavanja radne snage, donet je i Zakon o radu koji uvodi nove oblike fleksibilnog rada, kao što su rad na daljinu i povremeni rad, dok se takođe ulaže u digitalizaciju i automatizaciju procesa u javnom sektoru.

Međutim, ove mere su tek početak. Neophodno je da se napori u tom pravcu nastavljaju i da se uključe svi relevantni aktori iz javnog, privatnog i civilnog sektora. Samo kroz zajednički rad i dugoročan pristup može se obezbediti da Srbija ima kvalifikovanu i produktivnu radnu snagu koja će doprineti održivom privrednom rastu i prosperitetu.

T.K.