Pametna poljoprivreda između potencijala i prepreka

Digitalizacija sela

Uprkos dubokim korenima tradicionalnog pristupa u srpskoj poljoprivredi, u poslednjih nekoliko godina sve je izraženiji interes za uvođenje digitalnih tehnologija u seoskim sredinama. U vreme kada klimatski izazovi, rast cena inputa i manjak radne snage sve više pritiskaju poljoprivredne proizvođače, digitalna transformacija sela sve češće se postavlja kao mogući odgovor.

Međutim, pitanje koje se i dalje nameće glasi – da li digitalizacija sela u Srbiji ima realnu šansu da zaživi kao održiv model, ili će ostati u domenu pilot-projekata, subvencionisanih inicijativa i konferencijskih zaključaka?

Iako je pojam pametne poljoprivrede često vezivan za futurističke slike dronova koji lete iznad oranica, stvarnost je daleko složenija – i znatno prizemnija. U osnovi, precizna ili pametna poljoprivreda podrazumeva korišćenje digitalnih alata koji omogućavaju preciznije, efikasnije i racionalnije upravljanje resursima.

To uključuje GPS navođenu mehanizaciju, IoT senzore za merenje vlažnosti zemljišta, automatske sisteme za navodnjavanje, satelitsko praćenje rasta useva, ali i softverske platforme koje omogućavaju analizu podataka, planiranje setve i optimizaciju troškova. U savremenim uslovima proizvodnje informacija postaje resurs – onaj koji štedi i novac i vreme.

Upravo zbog toga ova tehnologija nije rezervisana samo za velika gazdinstva. Naprotiv, njena uloga je potencijalno najznačajnija upravo u manjim sistemima koji nemaju „lufta“ za greške i gubitke.

Statistika otkriva potencijal, ali i ogoljava realnost

Prosečna veličina poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji iznosi svega 5,4 hektara, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. U poređenju sa prosekom u EU koji prelazi 16 hektara jasno je da većina domaćih proizvođača posluje u okvirima skromnih kapaciteta. Uz to, više od 50 odsto ukupne poljoprivredne površine koristi se na gazdinstvima manjim od deset hektara.

Ovakva struktura otežava kapitalna ulaganja u skupu opremu i tehnologiju. Međutim, globalni trend rasta cena veštačkog đubriva, semena, goriva i radne snage, kao i sve izraženiji klimatski poremećaji. teraju proizvođače da traže održivije i predvidivije modele proizvodnje.

FAO procenjuje da primena precizne mehanizacije može povećati prinose za 15-20 odsto, dok istovremeno omogućava uštedu u vodi od 40 odsto, a u pesticidima do 30 procenata. Ipak, prema istraživanju BioSens Instituta iz 2023. godine, svega šest odsto gazdinstava u Srbiji koristi bilo kakav oblik digitalne tehnologije u proizvodnji. Podaci obećavaju, ali istovremeno opominju.

Infrastruktura kao preduslov: internet kao voda i struja

Bez stabilnog pristupa internetu, digitalizacija ostaje neostvariv koncept. Zbog toga je značajno što je Ministarstvo informisanja i telekomunikacija najavilo ulaganje od oko 2,6 milijardi dinara u proširenje širokopojasne mreže u ruralnim krajevima u toku 2025. godine. Time bi više od 700 sela trebalo da dobije pristup internetu brzine dovoljne za rad savremenih digitalnih sistema.

Pored fizičke infrastrukture, digitalna transformacija zahteva i funkcionalnu edukaciju korisnika, dostupne alate i podršku za njihovu implementaciju. Internet ne donosi promenu sam po sebi, potrebno je znanje, motivacija i institucionalna podrška da bi tehnologija zaista zaživela.

U praksi primera uspešne primene pametne tehnologije u Srbiji već ima, iako su oni još uvek malobrojni. U selu Mošorin, zadruga Agro Mošorin koristi pametne senzore za merenje vlažnosti zemljišta i automatizovano navodnjavanje. Prema rečima predsednika zadruge, troškovi vode smanjeni su za 35 odsto, dok je prinos soje porastao za gotovo petinu.

Slično iskustvo ima i mladi poljoprivrednik Nenad Petrović iz okoline Kraljeva, koji koristi dronove za nadgledanje malinjaka. Rano prepoznavanje bolesti i štetočina pomoglo mu je da uštedi oko 500 evra po hektaru prošle godine.

Ovi primeri pokazuju da digitalna rešenja mogu imati direktan finansijski efekat – ne samo u pogledu prinosa, već i kroz optimizaciju troškova i radne efikasnosti.

Selo danas: izazovi dublji od tehnologije

Iako tehnologija nudi potencijal, stanje na terenu jasno pokazuje da su problemi sela u Srbiji sistemski i duboko ukorenjeni. Prema poslednjem popisu, čak 86 odsto sela ima negativan prirodni priraštaj. Više od 1.200 sela ima manje od 100 stanovnika, a prosečna starost nosioca gazdinstva prelazi 60 godina. Mlađe generacije sve ređe ostaju na selu, a još ređe vide poljoprivredu kao profesiju budućnosti.

Osim demografskih, tu su i strukturni problemi. Ogromna većina gazdinstava koristi mehanizaciju staru više od tri decenije. Sezonska radna snaga postaje sve teže dostupna, posebno u voćarskim i stočarskim delatnostima. Klimatske promene donose češće suše, grad i mrazeve, a pristup tržištu ostaje ograničen – proizvođači su često prepušteni otkupljivačima ili posrednicima.

Komplikovane procedure za subvencije i birokratizovani sistem dodatno otežavaju uvođenje inovacija. U takvom okruženju, digitalizacija se ne može posmatrati kao magično rešenje, već kao deo šire, integrisane politike ruralnog razvoja.

Uprkos izazovima, digitalni alati mogu postati snažno sredstvo za revitalizaciju sela. Automatizacija određenih poslova može delimično ublažiti manjak radne snage, a precizna proizvodnja može omogućiti bolje upravljanje rizicima vezanim za klimu. Takođe, digitalna tržišta i platforme za prodaju (e-commerce za poljoprivredne proizvode) mogu proizvođačima omogućiti direktan kontakt s krajnjim kupcem, čime se povećava zarada i smanjuje zavisnost od otkupljivača.

Jedan od primera domaće prakse je platforma Moj Dnevnik, koja omogućava proizvođačima da vode precizne evidencije o proizvodnji, troškovima i planiranju. Nekada komplikovani procesi koji su zahtevali papirnu dokumentaciju i posete administraciji sada se obavljaju uz pomoć mobilnog telefona.

Digitalizacija ne mora da bude neprijatelj tradicije. Naprotiv, može biti sredstvo za njeno očuvanje – ali u održivijem, efikasnijem obliku.

M.A.