Energetska efikasnost i teška industrija u Srbiji

Teška industrija u Srbiji, naročito sektor proizvodnje čelika, cementa, prerade nafte, rudarenja i energetske proizvodnje, spada među najveće potrošače energije i najznačajnije emitere gasova sa efektom staklene bašte.

S jedne strane, domaći energetski sistem i industrija trpe pritisak zbog potrebe za povećanjem proizvodnje i održavanjem konkurentnosti, a s druge ciljevi dekarbonizacije i evropski integracijski proces nameću potrebu za ozbiljnim merama smanjenja emisija i povećanja energetske efikasnosti. Pitanje je kako postići balans između te dve potrebe.

Regulatorni okvir i nacionalne strategije

Srbija je još 2017. godine ratifikovala Pariski sporazum, što je u narednim godinama rezultiralo dopunama energetskog zakonodavstva i ambicioznijim ciljevima. Do kraja 2020. godine, zemlja je imala instaliranih više od 500 megavata (MW) obnovljivih izvora energije. Iste godine kapacitet je porastao na 537 MW, što je doprinelo da obnovljivi izvori učestvuju sa oko 26 do 27 odsto u konačnoj potrošnji energije.

Istovremeno, od 2012. godine funkcioniše Regionalni program energetske efikasnosti (REEP – Regional Energy Efficiency Programme), koji podržava modernizaciju javnih objekata, ugradnju solarnih panela i implementaciju gotovo nulte energetske potrošnje u zgradarstvu (NZEB – Nearly Zero-Energy Buildings). Prema planu, više od 35 javnih objekata trebalo bi da dobije ovu tehnologiju.

Od 2024. godine, uveden je obavezan sistem emisijskih dozvola i praćenja emisija gasova sa efektom staklene bašte (greenhouse gases – GHG) za privredne subjekte uključujući termoelektrane, rafinerije, fabrike čelika, cementa i prerade aluminijuma. Emisije moraju da se mere, prijavljuju i potvrđuju putem digitalne platforme e-GHG, što predstavlja prvi korak ka usklađivanju sa sistemom Trgovine emisijama Evropske unije (EU Emissions Trading System – EU ETS), i uspostavljanju principa „zagađivač plaća“.

Elektrane i Elektroprivreda Srbije

Elektroprivreda Srbije (EPS) je u poslednje dve decenije investirala više od 500 miliona evra u modernizaciju proizvodnih postrojenja. To uključuje ugradnju elektrostatističkih filtera, sistema za odsumporavanje poznatih kao Flue Gas Desulphurization (FGD) i smanjenje emisija azotnih oksida. Učinak je bio značajan – emisije čestica prašine smanjene su za devedeset odsto, dok su emisije azotnih oksida 2022. godine iznosile oko 34.000 tona. Istovremeno, razlog za optimizam je i poslednja investicija – blok B3 u Kostolcu, čija tehnološka efikasnost iznosi približno 37,3 odsto, što je u skladu sa ekonomskim i ekološkim standardima Evropske unije.

Međutim, kritičari poput Hristine Vojvodić iz Instituta za obnovljive izvore energije i zaštitu životne sredine, upozoravaju da je Srbija „zapela” u ekonomskom modelu zasnovanom na uglju, te da se planovi i strategije često ne sprovode u praksi. EPS je obećao redukciju uglja do 2050. godine, ali prema njenim rečima „odluke ne prate reči“.

Stručnjaci poput Mirka Popovića iz regulatornog Instituta za obnovljive izvore i životnu sredinu poručuju da EPS godišnje emituje oko 26 miliona tona ugljen-dioksida, a uvođenje kazni u EU ETS sistemu po ceni od 65 evra po toni moglo bi EPS da košta i 1,6 milijardi evra godišnje – što za sobom vuče i pitanje realnosti tranzicije.

Rafinerija u Pančevu

Naftna industrija Srbije (NIS) je u Rafineriji u Pančevu sprovela modernizaciju u nekoliko faza, koja je rezultirala značajnim smanjenjem zagađenja. Emisije sumpor-dioksida smanjene su za 98,8 odsto, emisije čestica prašine za 50 odsto, dok su emisije azotnih oksida pale za deset odsto. Uspostavljeni su sistemi koji drastično smanjuju koncentraciju sumpora ispod deset delova na milion (ppm) nakon 2012. godine.

Proizvodnja čelika u Smederevu

Kompanija HBIS Srbija uložila je oko 300 miliona evra u prelazak sa tradicionalnih procesa na korišćenje reverznog gasa (redukovanog gasa sa nižim sadržajem CO2) i sistem sinter linija, što je smanjilo emisije ugljen-dioksida po toni čelika sa 2,8 na 2,3 tone. Takođe, uvedene su uštede uključujući smanjenje potrošnje koksa za 18 kilograma po toni gvožđa. Tokom naredne decenije planira se prelazak na tzv. „zeleni čelik“ – tehnologije zasnovane na vodoniku i obojenoj energiji.

Rudarski kompleks Kolubara

Koristeći kredite Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i Nemačke razvojne banke KfW sprovedene su investicije usmerene na uniformnost kvaliteta lignita i smanjenje čestičnih i gasnih emisija. Projekat „Environmental Improvement“ iz 2011. godine obuhvatao je mehanizaciju, konsolidaciju kopova i uvođenje kontrola kvaliteta uglja i emisija.

Mali i srednji industrijski korisnici

Preko inicijative pod nazivom „energetski izviđači“, koju su pokrenuli Nemačko-srpska privredna komora i Ministarstvo rudarstva i energetike, obučeno je 127 stručnjaka, a sprovedeno je ukupno 57 projekata ušteda, čime je postignuto 28.000 megavat-časova (MWh) i smanjenje emisija od 29.000 tona ugljen-dioksida. Ovaj model koristi energetsku performansnu ugovornu formu (Energy Performance Contracting – EPC), sistematske energetske revizije i upravljanje energijom (Energy Management Systems – EMS).

Kritike stručnjaka i ozbiljni izazovi

Stručnjaci su više puta isticali da je prelaz na obnovljive izvore i zelenu industriju ne samo neophodan, već i ekonomski isplativ. Profesor Nikola Rajaković sa Građevinsko-tehničkog fakulteta u Beogradu ukazao je da su fotonaponski sistemi pristupačni, brzi za izgradnju i sa minimalnim uticajem na životnu sredinu, te da su termoelektrane na ugalj sve skuplje za održavanje, što potvrđuje da je „neadekvatna dekarbonizacija skupa, a ona koja se kasno sprovodi – previše skupa“. Istovremeno, on predlaže hibridni miks koji uključuje obnovljive izvore, prirodni gas i vodonik kao tranzicione opcije.

Na Privrednom forumu u maju 2024. godine, eksperti su upozorili da bi uvođenje evropske karbonske carine (CBAM – Carbon Border Adjustment Mechanism) moglo ozbiljno da pogodi ključne izvozne sektore Srbije, kao što su cement, čelik, aluminijum i mineralna đubriva. Ako Srbija ne uvede sopstveni sistem naplate emisija ugljen-dioksida, proizvodi iz ovih sektora će se tretirati kao „prljavi“ i dodatno oporezivati pri ulasku na EU tržište. Direktori velikih industrijskih kompanija naglasili su da je hitno potrebna pravna i regulatorna usklađenost sa EU standardima, jer bez nacionalnog mehanizma za određivanje cene ugljenika, domaći proizvodi gube konkurentnost i mogu biti izloženi nepravednim ekonomskim pritiscima.

Prema istraživanju objavljenom u međunarodnom naučnom časopisu „Energies”, u Srbiji je obnovljiva biomasa dovoljno raspoloživa (preko 12 miliona tona otpada od drveta godišnje), ali strateški dokumenti i implementacija izostaju. Do 2020. godine tek 0,4 odsto toplotne energije u sistemu daljinskog grejanja bilo je iz biomase, iako bi kapaciteti trebali biti značajno veći. Strateški programi iz 2010, 2018. i 2022. su podbacili, što ukazuje na institucionalnu neusklađenost i političku inertnost.

Nenad Spasojević iz Centra za kreiranje politika i strategije upozorava na rizičnu zavisnost od lignita i potrebu za hitnim donošenjem i primenom zakona usklađenih s klimatskim i energetskim obavezama u okviru Energetske zajednice i EU.

Trendovi inovacija i cirkularne tehnologije

Projekti proizvodnje energije iz otpada (Waste-to-Energy) i prelazak toplana na biomasu već postoje u planovima, ali njihova realizacija napreduje sporo. Ipak, pojedini pozitivni primeri pokazuju potencijal ovih rešenja. Tako je Međunarodna finansijska korporacija (IFC) obezbedila kredit od 106 miliona evra fabrici Drenik u Beogradu, za izgradnju kogeneracijskog postrojenja na biomasu snage osam megavata. Ova elektrana ne samo da proizvodi struju, već i visokoefikasnu paru za industrijske procese, što značajno smanjuje zavisnost fabrike od elektroenergetske mreže i potrošnju prirodnog gasa.

Tehnologije za reciklažu otpadne toplote, kao što su sistemi sa slojevitim punjenjem (packed bed), sve više dobijaju pažnju u naučnoj zajednici, što potvrđuju i značajne studije objavljene na platformi ArXiv tokom 2023. godine. Ipak, njihova primena u industrijskoj praksi u Srbiji još uvek je ograničena, što ukazuje na potrebu za većim ulaganjem u istraživačko-razvojne kapacitete i transfer tehnologije.

Kompanija Metalfer iz Sremske Mitrovice postala je jedan od pionira „zelenog čelika“ u Srbiji, zahvaljujući uvođenju električnih peći koje koriste energiju iz obnovljivih izvora. Time je uspela da smanji emisije ugljen-dioksida na manje od 0,5 tone po toni proizvedenog čelika, što je značajno ispod globalnog proseka od 1,8 do 2,2 tone. Predstavnici kompanije zalažu se za uvođenje mehanizama poput prekograničnog usklađivanja cene ugljenika (CBAM) i u Srbiji, kako bi se obezbedili ravnopravni uslovi na tržištu za domaće proizvođače koji ulažu u održive tehnologije.

Koraci ka smanjenju emisija uz rast proizvodnje

Za postizanje balansa između industrijskog rasta i smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, Srbija mora preduzeti set međusobno povezanih strateških i regulatornih koraka. Ključni je uvođenje tržišta emisija ugljen-dioksida po ugledu na evropski EU ETS sistem, kao i domaće karbonske takse. Time bi se obezbedio jasan signal tržištu i stimulisali investitori koji ulažu u zelene tehnologije i procese niske emisije.

Uporedo sa regulatornim reformama, neophodno je otvoriti dodatne izvore finansiranja. Kroz bolje korišćenje sredstava iz evropskog Modernizacionog fonda, Fonda za pravednu tranziciju (Just Transition Fund) i izdavanje zelenih obveznica, moglo bi se omogućiti subvencionisanje kapitalno zahtevnih tehnoloških promena u industriji. Takav pristup bi umanjio finansijski rizik za preduzeća i podstakao bržu tranziciju.

Podrška mora obuhvatiti i implementaciju tehnologije sa niskom emisijom ugljen-dioksida, kao što su sistemi za proizvodnju zelenog čelika uz korišćenje vodonika, rešenja za skladištenje toplote, te kogeneracione elektrane koje koriste biomasu ili otpad. Ova rešenja omogućavaju prelazak ka cirkularnoj ekonomiji, uz smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva.

Paralelno, važno je promovisati energetske poslove unutar malih i srednjih preduzeća, kroz širenje programa energetskih revizija, ugovora o energetskoj efikasnosti (EPC) i sistema upravljanja energijom (EMS), posebno u lokalnim zajednicama i javnim institucijama.

Ljudski kapaciteti čine temelj uspešne tranzicije, pa je povećanje broja obrazovanih energetskih stručnjaka, menadžera i inženjera kroz akreditovane programe ključna karika u ovom procesu. Istovremeno, razvoj domaćih inovacija i ulaganje u istraživačke projekte iz oblasti Industrije 4.0, digitalizacije i ekspert sistema za energetsku optimizaciju doprineće konkurentnosti srpske privrede u globalnim okvirima.

Na kraju, ne sme se zaboraviti ni širi strateški okvir – regionalna i ekološka saradnja. Ukidanje moratorijuma na nuklearnu energiju i nastavak dijaloga sa susedima, poput Slovenije, mogli bi ostaviti prostor za razmatranje uvođenja nuklearnih elektrana u Srbiju posle 2040. godine, čime bi se dodatno stabilizovao energetski miks u skladu sa evropskim klimatskim ciljevima.

U strukturi energetske tranzicije Srbije vidljivi su značajni pomaci – sistematska ulaganja u elektrane i rafinerije, inicijative za zelenu proizvodnju čelika i modeli efikasnosti za MSP. Ipak, prelazak na održiv industrijski sistem zahteva puno više. Strateški cilj mora biti stvaranje modela koji neće podržavati stalnu zavisnost od fosilnih goriva, već će koristiti cirkularne, niskougljenične i obnovljive tehnologije u čijem su središtu ekonomski i ekološki održiv razvoj.

Krajnji cilj je jasan – smanjiti emisije, povećati proizvodnju i konkurentnost, a sve uz društveni konsenzus da ekonomski razvoj treba biti održiv, a ne destruktivan. To podrazumeva partnerski angažman javnog, privatnog i akademskog sektora, uz stalno praćenje i evaluaciju uspeha. Samo takav pristup garantuje da Srbija ostane pri vrhu evropskih i globalnih trendova, a da pritom ne žrtvuje ni industrijski rast ni javno zdravlje.

J.V.