Da li se umetnost može izvoziti?

Perspektive kulturne ekonomije

U svetu u kome informacije, proizvodi i usluge svakodnevno prelaze granice, umetnost se sve više posmatra ne samo kao izraz lične i kolektivne emocije, već i kao izvozni potencijal. Slika, mozaik, instalacija, performans, digitalni rad – sve su to oblici izražavanja koji ne pripadaju isključivo mestu nastanka. Oni mogu (i treba) da pronađu svoj put do galerija u Njujorku, sajmova u Bazelu, kolekcionara u Seulu ili virtuelnih prostora dostupnih publici širom sveta. Međutim, da li je to zaista tako – naročito u Srbiji?

Iako za svet kažu da je ‘globalno selo’, kulture su po svojoj prirodi hermetične, one finansijski moćnije su suverene i štite svoje umetnike kao i drugu svoju ‘robu’, centri moći svojim uticajem teže da se preliju i ka periferiji, kapilarno, zato ne verujem mnogo u ‘probijanje’ na tržištu. Motiviše me znanje da je snaga umetničkog dela akumulirana, samoobnovljiva i opstaje nezavisno, lokalno obojena tradicijom i ima ekspanzivni potencijal u sferama gde vulgarni zakoni tržišta ne dopiru – mišljenja je Bisenija Tereščenko, akademska slikarka i mozaičarka.

Iza srpske umetnice mnogo je samostalnih i grupnih izložbi kako u našoj zemlji tako i u inostranstvu, a njeni autorski radovi krase brojne sakralne građevine, ali i javne objekte.

– Moja dela kod publike izazivaju zanimanje i pohvalu na izložbama, bilo da je to strana ili domaća publika. Sam pojam „tržište” obuhvata zakone ponude i potražnje, robno-novčane razmene. Mozaik je jako skupa tehnika, sporo se radi, nije egzistencijalno neophodan, a po današnjoj modi nije ni statusni simbol. Pojam mozaik je jako širok, i pod njega potpadaju i banalni konfekcijski plastični šabloni do najfinijeg umetničkog izraza. Malo je ljudi koji razlučuju finese, koji bi mogli sebi da priušte mozaik i koji imaju i jaku motivaciju da to učine. Potrebno je dublje poznavanje tradicionalnih tehnika i ljubav prema njima da bi se čovek sa apetitom opredelio da poseduje mozaik – objašnjava Bisenija Tereščenko i dodaje:

– U mom radu nema takozvane poslovne politike i propagande, jer reklama podrazumeva manipulaciju i kompromise koje ja ne mogu sebi da priuštim dok fokusirano stvaram. Kupci dolaze iznenada, sudbinski, u trenucima njima jako važnim, kao što je dar za crkvu, izrada specifičnog poklona za najvažnije događaje kao što je obeležavanje jubileja, izuzetnog umetničkog doprinosa privatnom prostoru… Naručilac i ja tom saradnjom ostajemo povezani zauvek jer sama realizacija predstavlja svojevrsnu avanturu u koju se upuštamo svako sa svoje strane. Ređe se desi da prodam neki rad koji sam radila nenamenski, neki svoj izložbeni hir. Naručioci mozaika kao da žele da činom kupovine budu integralni deo ostvarenja.

Ukoliko umetnost sagledavamo na ovaj način – kako bi ona uopšte mogla da se izvozi, naročito u zemljama koje još uvek grade svoju poziciju na globalnoj kulturnoj mapi?

Kada se susretnu umetnost i tržište

Kulturna ekonomija je pojam koji opisuje spoj kreativnog izražavanja i tržišnog funkcionisanja. U njenom okviru nalaze se vizuelne umetnosti, muzička i filmska industrija, dizajn, arhitektura, izdavaštvo, ali i nova digitalna forma kao što su NFT-ovi i interaktivni umetnički projekti. Ove industrije nisu samo „lepe i zanimljive” – one generišu prihode, zapošljavaju milione ljudi širom sveta i značajno doprinose BDP-u mnogih zemalja.

Prema izveštajima UNESCO-a i Svetske banke, kreativne industrije čine između tri i sedam odsto globalnog BDP-a. U nekim državama, poput Ujedinjenog Kraljevstva, taj procenat je još i viši. Kulturni sadržaji postaju strateški resursi – ne samo za ekonomiju, već i za razvoj „meke moći” zemlje, njenog međunarodnog ugleda, turizma i kulturne diplomatije.

– Mozaik je spora i skupa tehnika, ne prati dinamiku buržoaske ekspanzije u kojoj preduzimači radi efikasnosti nameću luksuznu ili manje luksuznu konfekciju. Mozaik je zbog toga na periferiji tržišne dinamike, ali je zato sam po sebi uvek deo nekog velikog, svečanog događaja. Negujem svoju izložbenu aktivnost gde komuniciram neposredno sa suptilnijom publikom, bez razmišljanja o prodaji jer je mozaik po ceni manje pristupačan. Sa druge strane primenjena, najčešće crkvena umetnost mi daje priliku da zaradim za životnu egzistenciju – navodi umetnica.

U mnogim zemljama su izvoz umetnosti i kulturna politika usko povezani. Francuska ima razgranatu mrežu kulturnih instituta koji promovišu savremenu umetnost. Južna Koreja je zahvaljujući strateškom ulaganju u pop kulturu stvorila globalni talas interesa za svoj jezik, estetiku i identitet. Japan, Brazil, Kanada – svi imaju modele u kojima država direktno pomaže umetnicima da se predstave van granica, bilo kroz finansije, logistiku, edukaciju ili promociju.

Za manje zemlje i mlade umetnike, takva podrška može da bude presudna. Pitanje koje se postavlja jeste može li Srbija da razvije sličan sistemski pristup?

– lažem se principijelno sa stavom da društvo i zajednica, u organizacionom smislu umetnost treba da doživljavaju kao nekomercijalnu oblast rasta, da ona ne bi trebalo da nosi na sebi teret tržišnih, špekulativnih zakona. Dopada mi se praksa ili bar pokušaj da se umetnička, duhovna nadgradnja društva podrži iz budžeta i da država umetnicima otkupljuje dela da bi društvo kroz umetnike krepilo i gradilo sopstveni umetnički identitet. Sada kada je tehnologija potisnula tradicionalnu likovnu umetnost iz oblasti koju je imala kada je jedina imala ulogu vizuelnog identiteta i oplemenjivanja društvenog i duhovnog života, uloga države kao regulatora vrednosti bila bi od velikog značaja – potvrđuje naša sagovornica.

– Relikti plemenite, socijalističke prakse, odražavaju se u tome da je moguće steći status samostalnog umetnika u nekom od umetničkih udruženja gde odabrani umetnici dobijaju socijalno i zdravstveno osiguranje iz budžeta, minimalno, ali paradigmatično za ideju da o tome da umetnost po svojoj ulozi i važnosti nadilazi oblast komercijalnog. Smatram, u idealnom smislu, da bi umetnici trebalo da rade spontano i odgovorno da se u konačnici umetnost, kroz identitet cele nacije, „izvozi” udruženim snagama. Zapadni centri moći na sličan način formiraju svoju kulturnu politiku „mekog” pritiska. Značajni umetnički poduhvati bi morali biti imperativno poveravani samo domaćim umetnicima koje neguju naši univerziteti. U tome je uloga države (galerije i kustosi su podizvođači) u idealnom smislu, a samo idealima možemo i stremiti i za njih se boriti, neidealne stvari su nužni i gorki kompromisi.

Kako se izvozi umetnost

Za razliku od klasičnih izvoznih sektora, umetnost se ne transportuje samo u fizičkom smislu. Ona putuje i kroz ideje, priče, narative, kao kulturni sadržaj koji reflektuje vrednosti, identitet i vreme u kojem nastaje.

– Domaće tržište mozaika je najviše posvećeno crkvenoj umetnosti i oslanja se na pojedince, donatore, etnopsihološki koloritne koji imaju potsticaj ne samo u pojmu ‘imati umetničko delo’ nego biti darodavac, deo istorije i tradicije srpskog naroda. Ako kupuju mozaičku ikonu to čine i zbog pokolenja da utvrde porodičnu lozu, drže je na okupu, uvezuju. Kada sam imala par narudžbina iz Italije motivi su bili slični, ljudi su želeli da predstavim portrete bližnjih – ističe Bisenija Tereščenko.

Ipak, iza ovako apstraktnog sloja kriju se vrlo konkretni mehanizmi koji omogućavaju da umetničko delo, bilo fizičko ili digitalno, stigne do inostrane publike.

Jedan od najčešćih puteva izvoza umetnosti su međunarodni umetnički sajmovi, poput Art Basela, Frieze Londona ili Viennacontemporary, gde galerije i umetnici imaju priliku da predstave radove kolekcionarima, kustosima i institucijama iz celog sveta. Da bi došli do takvih pozicija, mnogi umetnici najpre ostvaruju saradnju sa galerijskim zastupnicima koji ih predstavljaju na tržištu i vode pregovore o prodaji, izlaganju i distribuciji.

Značajnu ulogu imaju i rezidencijalni programi, koji omogućavaju umetnicima da stvaraju i izlažu u inostranstvu, povezujući se sa lokalnom scenom i otvarajući vrata ka novim tržištima. Tu su i međunarodni konkursi i bijenali, poput Venecijanskog bijenala ili Manifeste, koji mogu značajno da doprinesu profesionalnom profilu umetnika.

U digitalnom dobu onlajn platforme su otvorile nove pravce izvoza – bez posrednika i bez geografskih ograničenja. Platforme poput Saatchi Art, Artsy, Etsy, Behance, ali i društvene mreže poput Instagrama, postale su digitalne galerije u kojima umetnici sami izlažu, prodaju, umrežavaju se i grade svoj vizuelni identitet. U nekim slučajevima digitalni prostor je prvi i jedini kontakt koji umetnik ima sa međunarodnim kolekcionarima, a direktna komunikacija putem imejla ili poruka sve češće zamenjuje tradicionalne pregovore preko galerija.

Ne treba zanemariti ni ulogu kulturnih instituta, ambasada i fondova za savremenu umetnost, koji pomažu umetnicima da izlažu van zemlje kroz stipendiranje, organizaciju izložbi, umrežavanje sa inostranim partnerima i logističku podršku.

Umetnici iz Srbije i regiona sve češće nalaze svoje mesto na međunarodnoj sceni, ali to retko dolazi spontano. Neki od njih grade karijere kroz klasične galerijske sisteme i institucionalnu podršku, dok drugi koriste isključivo digitalne alate – sajtove, portfolije, društvene mreže, newslettere i e-trgovinu – kao sredstvo za širenje svoje vidljivosti.

U oba slučaja, zajednički imenitelj ostaje isti: umetnik postaje ne samo stvaralac, već i preduzetnik – neko ko aktivno upravlja sopstvenom vidljivošću, pozicioniranjem i pristupom tržištu. Izvoz umetnosti, dakle, nije samo pitanje pakovanja i slanja dela preko granice – već proces dugotrajnog pozicioniranja unutar kompleksnog međunarodnog kulturnog sistema.

Barijere i prepreke izvoza

Iako umetnost ima potencijal da postane snažan izvozni resurs, put ka međunarodnom tržištu često je znatno složeniji nego što se na prvi pogled čini. Mnogi umetnici suočavaju se sa brojnim izazovima, kako logističkim, tako i sistemskim i društvenim.

Na prvom mestu je komplikovana birokratija: izvoz umetničkih dela iz mnogih zemalja zahteva posebne dozvole, procene vrednosti, plaćanje taksi ili takozvanih „kulturnih izlaznih dozvola” koje se izdaju sporo ili uz mnogo administrativnih prepreka. Čak i kada postoji volja umetnika da svoje delo pošalje u inostranstvo ili da ga fizički izloži često dolazi do problema sa transportom, carinom i papirologijom. Umesto da sistem podstiče kulturnu mobilnost, on je često sputava.

Drugi važan faktor je nedostatak institucionalne podrške. Mnoge zemlje u tranziciji, uključujući Srbiju, nemaju razvijenu i stabilnu strategiju kulturne diplomatije, ni sistemsku infrastrukturu koja bi omogućila umetnicima kontinuirano i dugoročno prisustvo na stranim tržištima. Kulturne politike se često menjaju u skladu sa političkim prioritetima, dok podrška savremenoj umetnosti zavisi od kratkoročnih projekata i pojedinačnih entuzijasta unutar institucija.

Jedan od dubljih problema je nepostojanje jasne strategije kulturne promocije države. Umetnici i kulturni radnici često funkcionišu izolovano, bez sinergije sa turizmom, privredom, diplomatijom ili obrazovanjem – sektorima koji bi mogli zajednički da grade kulturni identitet zemlje u inostranstvu. U takvom okruženju umetnici postaju svojevrsni „kulturni ambasadori” bez ambasade – pojedinci koji sami pokušavaju da stvore veze, umesto da budu deo šireg sistema.

Tome treba dodati i društveni otpor ka tržišnom posmatranju umetnosti. I dalje je prisutna romantična predstava umetnika kao „boema” koji stvara iz lične potrebe, daleko od tržišnih zakonitosti. U tom okviru, ideja da umetničko delo ima cenu, da se može reklamirati ili prodavati često se doživljava kao kompromis sa „pravim” umetničkim vrednostima. Takav pristup obeshrabruje umetnike da se ozbiljno posvete razvoju svog poslovnog modela i sprečava formiranje održive umetničke scene.

Poseban problem predstavljaju nedostatak edukacije i informacija. Umetnici često ne znaju kako da postave cenu svog rada, kako da napišu ugovor, kako da zaštite autorska prava, vode evidenciju o prodaji ili pregovaraju sa galerijama. U manjim sredinama o ovim temama se gotovo uopšte ne govori – formalno obrazovanje retko uključuje komponente koje se tiču poslovnih aspekata umetničke profesije, a neformalni programi su sporadični i mahom nedostupni.

Kao rezultat svega navedenog, umetnici su često prepušteni sami sebi. Bez mentora, bez jasnog puta i bez sistemske podrške, oni grade svoje međunarodne karijere oslanjajući se na intuiciju, sreću, lične kontakte i digitalne alate koje sami uče da koriste. I dok su neki u tome uspešni, veliki broj njih ostaje nevidljiv – ne zbog manjka talenta, već zbog manjka pristupa znanju, resursima i institucionalnoj zaštiti.

U tom smislu, izvoz umetnosti nije samo pitanje umetničkog kvaliteta, već i infrastrukture, obrazovanja, mentaliteta i političke volje. Sve dok se o umetniku ne bude razmišljalo kao o preduzetniku u kulturnom sektoru, a o umetničkom radu kao o kulturnoj i ekonomskoj vrednosti izvozni potencijal umetnosti ostaće delimično neiskorišćen.

Umetnost kao resurs budućnosti

Umetnost nije luksuz. Ona je resurs – i duhovni, i identitetski, i ekonomski. Potrebno je redefinisati način na koji kao društvo posmatramo umetnike: ne kao usamljene stvaraoce, već kao aktivne učesnike u jednoj važnoj grani savremene ekonomije.

Izvoz umetnosti nije samo posao za one „koji znaju nekog u inostranstvu”. To može i treba da bude deo strateškog plana razvoja, obrazovanja i kulturne politike. Jer svaki umetnički rad koji pređe granice nosi sa sobom i delić kolektivne vrednosti zemlje iz koje dolazi.

Zato je neophodno ulagati ne samo u umetnike, već i u infrastrukturu koja ih podržava – od obrazovanja i kulturnih centara, do fondova, savetovališta i međunarodnih partnerstava. Kada se umetniku otvore vrata ka svetu, otvara se i mogućnost da svet bolje razume zemlju iz koje on dolazi. U tom susretu tržišta i stvaralaštva, umetnost prestaje da bude elitistički simbol, a postaje most između jezika, ljudi, kultura i ekonomija.

I.T.